Prćić - Knjiga za Subotičane
Ludlab je izgledao jako primamljivo u suncu obasjanom tanjiriću na terasi Pelivana.
Višak ovakve energije neće biti problematičan - uzeo sam zalogaj koji mi se rastopio u ustima oslobađajući ukus crne čokolade i višnje, ali ugođaj biva naglo prekinut.
U tom trenutku, s leđa mi je prišao sagovornik ovog intervjua, promocije knjige, autor iste i mnogih drugih, Dražen Prćić. Videli smo se nedavno na izložbi na otvorenom gde je mi je pokazao primerak njegovog novog dela. Stavio sam diktafon ispred njega:
- Izvoli - dogovorili smo se intervju intervju ranije, pa kada me je sada "snimio", prilika je bila da se to uradi.
- Pošto je u pitanju jedna knjiga koja se apsolutno razlikuje od svih mojih dosadašnjih knjiga, s obzirom da ja uvek volim da kažem da sam pisac za žene, pisac koji se bavi zabavnom literaturom i ne bežim od toga. U pitanju je knjiga koju na koju sam čekao petnaest godina. znači petanest godina sam skupljao materijal i čekao da ja sazrim i kao pisac, i po godinama kao osoba, da bi dao autentičnu vrednost ovoj knjizi koja se bavi upravo jednim vremenom, koje je, na žalost, samo stvar prošlosti jer govori o vremenu koje je pomalo zaboravljeno.
Ona se događa prije II svetskog rata u Subotici, bazirana na istintoj priči o mojoj porodici, o Martinu Horvackom, mom pradedi, koji je bio glavni arhivar Grada Subotice, više od trideset godina, čovek koji je jedan od osnivača nogometnog kluba Bačka i osnivač Nogometnog saveza Jugoslavije 1919 g. u Zagrebu kao predstavnik Subotice.
Temeljem istinitih podataka, koji se u knjizi navode, a u knjizi se navode više od 150 različitih imena iz razdoblja Subotice, želja je bila da se prikaže naš grad u lepom svetlu.
Da se prikažu istorijske činjenice, s kojima se Subotica može pohvaliti i podičiti, a što je širem krugu čitalaštva pomalo i nepoznato. Da je Subotica imala, pored prvog fudbalskog kluba i prvi teniski klub na ovim prostorima, da je Ivan Sarić letio avionom još 1910 g., ujedno i jedan od osnivača Bačke, da je imala gimnaziju 1747 g., da je imala pavni fakultet, da je ono vreme imala 1118 gradskih svetiljki, da je 1910 bila veća od Beograda Zagreba, i bila treći grad po veličini u tadašnjoj Ugarskoj.
Želja mi je da približim mlađim generacijama jedno vreme, grad iz kojeg potiču njihovi preci, da je ovaj grad bio jedno vreme važan u tom vremenu.
- Sve što si naveo sada to je u knjizi paraleleno dokumentovano?
- Da! Znači za potrebe knjige sam pročitao sve novine od 1901. do 1939. koje su mi bile dostupne. Sve istorijske podatke sam proverio kao novinar, pošto sam i novinar “Nacionalne geografije”, pristupam posebnom pažnjom određenim podatcima.
Naravno u knjizi postoji nekoliko dramskih scena, da tako kažem koje nisu istinite ali su za potrebe romana iskorištena. Znači postoji otklon, malo, mogu da kažem 85%, činjeničnih stvari su apsolutno dokumentovane.
Znači ovo je istorijsko dokumentarni roman. To je forma njegova, jer se poznato da je sve više polularnije prikazivanje prošlosti u ovakvoj verziji nego samo puko nabacivanje podataka, što je pomalo dosadno.
Druga stvar je da je u knjizi opisano dvadeset utakmica Bačke sa igračima. Što je jako bino za ponos naš jer smo ipak mi rodonačelnici fudbala, uz čast svima. Mi smo stariji deset godina od Hajduka (Split), pre Beograda smo “x” godina igrali ligaški fudbal. I što je jako interesantno, s obzirom da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, a mnogima i najvažnija, prikazano je i nastajanje kluba.
Tu je potencirana ljubav prema Bačkoj. Pravi Bačkisti su Subotičani kojima nije bilo bitno ni koje koje vere, ni nacije, i kroz ljubav prema Bačkoj se upravo ogleda taj jedan subotički mentalitet da smo mi otvoreni za sve i uvek tražimo samo jednu stvar a to je da se voli Bačka, odnosno da se voli Subotica.
- Očigledno je da znaš da pišeš kada ovako pričaš. Ja kupujem jedan primerak, da znaš.
Uvek spreman, Dražen se sagnuo i izvadio iz ranca dotičnu knjigu, a ja dotični novac.
Razmena je urađena na obostrano zadovoljstvo. Meni je knjiga je bila namenjena za moje koji su živeli deo tog vremena a sada se samo prisećaju toga kroz neprestano ponavljanje svojih sećanja istog vremena pri retkim susretima i razgovoru sa nekim iz njihove generacije koja polako, ali neminovno odlazi...
No comments:
Post a Comment